Ne preporučuje se deci, ali posle čitanja ove knjige, ponovo postaješ dete. Bukvalno, ne želiš da izađeš iz malih cipela, jer ti je život igra bez prestanka. Dan svaki za sebe. Poseban, neobičan i nosi svoju priču. Uostalom, znate i sami kako je biti dete, a sigurno se sećate priča za laku noć iz edicije izmišljenih priča vaše bake. To vam je tako kad i ljudi posle šezdesete podetinje, pa vam postanu drugari i na život gledaju kao vi.

Na prvi pogled, zahvaljujući naslovu – “Moja baka vam se izvinjava”, roman deluje sasvim „neozbiljno“, međutim, svako ko se oseća kao dete razumeće ga u potpunosti. Bez pogovora, ovo lagano štivo možemo nazvati i vodičem života u svetu bajki baziranim na stvarnim likovima i događajima.

Stvoren je novi svet. Od našeg je udaljen nekoliko hiljada nevidljivih bajkovitih beskraja. Podeljen je na nekoliko državica, među kojima je Mijama najpoznatija i najveća. U njoj je osmogodišnja Elsa, glavna junakinja ove knjige, princeza u tom svetu zvanom Zemlja skoro budnih.

U prvom delu Henrika Bakmana imali smo Uvea, matoro džangrizalo, koji je svojim uverenjima prkosno odbijao da se pokori novitetitima današnjice. Ovde imamo sasvim karakterno drugačiji lik bake (starice) glavnog krivca za postojanje bajki u kojima njena unuka Elsa bezbrižno troši svoje dane.

Svega toga ne bi ni bilo da je Elsina majka od početka shvatila da ima ćerku i da se brine o njoj. Razumete, odatle je sve i krenulo. Pod bakinom kontrolom deca nikao da odrastu.

Ipak, jedan nemio događaj promeniće tok dotadašnjih odnosa stanara u jednoj običnoj stambenoj zgradi. Elsa će biti primorana da nas vodi kroz priču kroz koju će odrasti i sazreti da razume stvari i pojmove za koje je objašnjenje nalazila na Vikipediji, što bi i sama rekla – „drugde i nema gde da se nađe, na Vikipediji sve piše.“

Sociološki faktor je i te kako bitan. Bakman je stvorio takvu atmosferu da sve izgleda klasično i normalno, a u stvari i nije tako. Ispostaviće se da je i ono za šta mislimo da je odmršeno, ipak zamršeno, da baka nije bila samo baka, jer da jeste ne bi morala svakom da se izvinjava i svojim razmišljanjima nastavi da živi kroz svoju unuku.

Elsa kroz avanture nije sama. Vukosrce i zver bili su verni pratioci i nemi posmatrači devojčicinih maštarija. Međusobno su razgovaralii izmišljenim jezikom. Jezikom koji se govori samo u Zemlji skoro budnih, a Elsa je ostala zgranuta njihovim znanjem istog da je bila ljuta na baku. Smatrala je da samo njih dve mogu i smeju da pričaju tim bajkovitim jezikom, jer je baka Elsina jedina i najbolja drugarica.

Svoj beg iz realnosti Elsa traži upravo u bajkama i u Zemlji skoro budnih. Nije niko lud da po čitave dane u zgradi provodi sa starim zakeralima, pijanicama, opasnim psima i čudovištima. Shvatićete da je Elsa poput nekog heroja, neustrašiva i smela za svoje godine, te da će vas to učiniti da se postidite.

Umesto što se baka izvinila za sve što misli da je pogrešno učinila,  a zadužila ih je sve, trebala je  da sečeka da joj svi kažu jedno veliko hvala.

Elsa je od nje naučila važnu lekciju a da to nije pročitala na Vikipediji. Tamo ne piše da se upornost isplati uvek kad nešto želiš.

Ovo je štivo za svakog ko želi da se prepusti mašti i uživa u njenim čarima. Čitajući svaki red romana shvatiće pojam neraskidivosti porodičnih veza. Ukratko, pred vama je priča o životu, smrti i najvažnijem ljudskom pravu – pravu na različitost.