Nakon uragansko ska-punk početka Exita na Tesla Universe bini, Wrishlas i Atheist Rap, čekali smo da se pojavi legendarni Bob Geldof, čovek čija je aktivistička karijera zasenila muzičku. Ali, došao je trenutak da nam Ser Robert pokaže i svoju muzičku stranu. Onu najraniju, „ne-solističku“. Vreme je bilo za The Boomtown Rats.
Na video bimu pojavili su se animirani i stripovani pacovi, koji nikada nisu bili simpatičniji. Čulo se na srpskom „Mi smo… The Boomtown Rats!“, i glas je hipnotički ponavljao mantru. A zatim su izašli „matorci“, stari lavovi koji zvuče kao mladi. I, eto, za tili čas smo opet u 1982. godini i svet je mlad, a Bob Geldof je rastrčan i raspevan. Tek naknadnim ponovnim preslušavanjem opusa „Štakora“ i Bobovog stava u ono vreme, vidi se jasna poveznica sa britpopom – ono što je Geldof radio početkom 80-ih (kritika društva, vispreno balansiranje između „podsmevam se sam sebi“ i „jako sam cool“, a sve kroz pitke melodije), radili su britpoperi sredinom 90-ih. Tek sada je jasno da su Blur, a naročito Pulp, uzeli mnogo inspiracije od Bobovog stava, a Jarvisa Cockera, frontmena Pulpa, vidimo u svakom koraku Boba Geldofa, kojeg slobodno možemo nazvati „proto-Jarvis Cocker“.
Elem, Geldof se pojavio kao lik mladalačkog tela i lica starozavetnog proroka. Možda je nešto do vode ili vazduha u Irskoj, ali ti Irci nikako ne trpe nepravde i vole da menjaju svet i ispravljaju „krive Drine“. Voleo je to i Lennon sa svojim „Imagine“, voleo je to i Bono – i najčešće preterivao u tome – a najviše je u tome uspeo Geldof, organizujući Band Aid i Live Aid, sada već davne 1985. godine. Krenula je „Like Clockwork“, i pogledao sam u masu – iako je bilo i starijih lica, najveći broj prisutnih, a definitivno najveseliji njihov deo – bili su mladi ljudi, koji su znali sve reči i bili nasmejani u plesu. Setio sam se kako mi je bivša devojka, umetnica, objašnjavala zašto će 80-e uvek biti u modi:
„To je kao renesansa u umetnosti. Svi se uvek vraćaju renesansi, jer je to bio vrhunac čovečanstva. Zato se svi vraćaju osamdesetima“. A za mlade koji sve znaju, setio sam se i njenog drugog objašnjenja – u stara, prastara vremena pre interneta, nije se moglo doći do kompletne diskografije ili filmografije onoga ko vas zanima. Sada se ona može proučiti u par nedelja, i može se „zaljubiti kvalitetno“ u nekog umetnika. A mnogi su na Tesla Universe bini bili očevidno zaljubljeni u čoveka sa licem dečaka i kosom i bradom starca. Svežina otvorenosti mladih generacija za nove stvari ih i čini „novom velikom generacijom“, kako to već možemo videti prethodnih meseci.
Deo nostalgije je doneo i gitarista sa svojom gitarom sa ska-motivima i svojim odelom, a muzika nas je odvela u vreme kada su pesme bile „kao dečije“, vesele i melodične, a tekstovi razbuđujući. Bobov drugar Midge Ure je svojevremeno napisao plesni hit „Dancing With Tears in My Eyes“ koja govori u nuklearnom ratu, a sličnu tematiku imaju i „Vamos a la playa“ (Righeira) i „99 Luftballons“ (Nena). E pa tako i The Boomtown Rats postupaju – laganim pesmicama vas teraju da plešete, a tekstovima vas „šamaraju“. „She’s So Modern“ i „Rat Trap“ su remek-dela iz onih nesigurnih vremena, koja odjekuju i sada. „She’s so 1970’s, she’s so 20th century…“. Zatim dodaje, „she’s so 2020“. Modernizuje pesmu. Pojavljuje se budilnik koji otkucava tik-tok. Mnogo toga otkucava danas – od politike, ratova, klimatskih promena, diktatura, i opet – gladi u Gazi, Etiopiji, gde je Geldof pokušao pre 40 godina da pomogne. I uspeo.
Geldof uzima usnu harmoniku i nastaje čitav deo koncerta gde nam on pokazuje svoje bravure na ovom instrumentu koji je 80-ih bio čest, a danas tako egzotičan. Više puta ponavlja „It’s a beautiful summer night“ – a mi se u jaknama, malo nenavikli na hladan talas, smeškamo i mislimo, „Možda, ako si iz Irske!“. Ali, bez šale, veče i jeste bilo divno. Bob nam peva svoj najveći hit, kako ne voli ponedeljke (niko ih ne voli osim radoholičara), jer su oni uvek jedno isto – prvo škola, onda kapitalizam koji cedi čoveka. On peva „You and me against the whole f***ing world“, što se odlično uklapa u atmosferu Srbije ovih dana. To oseti i Bob i kaže „Novi Sade, vi znate da možete promeniti stvari!“ uz euforiju publike.
I na kraju, na video-radu, animirani štakori, nasmejani, preuzimaju grad. Zapravo, nikada nisam o njima razmišljao pozitivno – ali možda bih trebao. Oni su bića koja su otporna, kojih je teško rešiti se, i koji preživljavaju sve. Možda smo mi baš oni, i naše izlaženje iz „rupa“ i preuzimanje grad(ov)a je baš u estetici The Boomtown Rats.
Mnogi su govorili da je Band Aid i Live Aid „megalomansko foliranje“ i zamerali mu što je kao Irac iz Republike Irske prihvatio (počasnu) titulu viteza i postao „Sir Robert“. Ali, on je pokušao da spase ljude i decu u jednoj zemlji pre 40 godina. I uspeo je da ih spasio, koliko je mogao – hiljade. A oni imaju desetine hiljada potomaka danas, možda i unuke. Koliko je ljudi spaseno i živo danas zbog vas? Veliki naklon za Geldofa.
A posle njega je došla Gala i napravila – Gala veče, Gala opening, i na trenutak smo ovog četvrtka osetili da smo na pravom putu, na pravom mestu.
Autor: Žikica Milošević
