”E, to mogu, pisanje je moja stvar”, izgovorila sam spontano, samouvereno, jednako sigurno kao što kažem – dobar dan, iako mnogo puta ne znam da li je dobar, ali dakako želim da je, te mu takav opis prišivam, pa ko poveruje super, ko ne poveruje opet super, mada, bilo bi lepo da se svakom danu, ako ništa drugo, makar poželi dobro.
Vozim se u sedmici. Otvaram knjigu i pravim računicu – od Cvetkove pijace do Pravnog fakulteta bih mogla da pročitam dva-tri poglavlja. Mogla bih, ali nisam, sve vreme gledam kroz prozor. Lažem. Gledam u tramvajsko prozorsko staklo i poput islednika tražim odgovor od sopstvenog odraza – Da li biste bili ljubazni da nam kažete kako je moguće da je rečenica ”E, to mogu, pisanje je moja stvar”, inače emigrantkinja iz glave, a sada imigrantkinje u spoljašnji svet tako lako, a bez ovlašćenja, uspela da pređe granicu?
Odraz ćuti. I smeška se. Ja sam ozbiljna, bar se takva pravim. Pogled mi je strog. Odraz mi ne veruje, nastavlja da se smeje. Sve smo bliže Pravnom fakultetu, nemamo mnogo vremena. Odraz je nem, ja gubim strpljenje. Odraz kupuje vreme na semaforu. Srećnik.
Ne skidam pogled sa odraza i ne prestajem da mislim o rečenici iseljeniku. Gotovo je, odraz se gubi na vidiku zgrade Pravnog fakulteta. Izlazim iz tramvaja.
