Da li je fotografija zaista zadžala svoju nekadašnju vrednost? Danas, mnogo godina kasnije, u moru umetnika i kvazi umetnika, na ovo pitanje ne umem sebi da dam odgovor. Možda je upravo to bio jedan od razloga da, u jednom trenutku, okončam svoju fotografsku karijeru i, potpuno iznenada, rešim da pređem na sledeći nivo. Momenat u kome ću svakoj svojoj fotografiji udahnuti život. Momenat u kome će nastati film.

Zauvek će postojati oni kojima se divim. Oni koje sam “zarobila u trenutku”, u kom će fotografija zauvek ostati moja najveća ljubav. Oni kojima se rado vraćam i čijoj se umetnosti naiskrenije, čistog srca obradujem i divim, uživam u njenoj jedinstvenosti i lepoti. Divim se onima koji su prepoznali sirovu lepotu ovog sveta i koji umeju da je kao takvu samo jednim okidajem zalede i sačuvaju za večnost.
Ja ih smatram čarobnjacima.

behance.net

Postoji jedan takav. Specifičan. Poseban. Za mene, On je više od čarobnjaka. On je stvaralac svetlosti, boja, portreta, emocije, spontanosti.
On vas ostavlja bez daha dok vam “prepričava priče” i deli sa vama trenutke svoga života na zillion načina. Nikada me ravnodušnom ostavio nije, a umeo je da me dotakne do suza i da u meni probudi sopstvene snove.
On je stvoren da stvara umetnost.

behance.net
behance.net

On je Andre Joselin (Andre Josselin), 22-godišnji dečak, sa tatinim fotoaparatom u rukama. 

Ovom umetnošču bavi se već sedam godina, a na samim počecima inspiracija mu je bila sve ono što ga je okruživalo. Slike porodice, biljaka i stvari, školskih ortaka. Najviše ju je nalazio u filmu, a pre svega u muzici, jer je za njega fotografija bila poput muzike:

Znate onaj osećaj koji vam stvori muzika, pa vas ponese negde daleko u nepoznato. To sam želeo da učinim sa svojim fotografijama.“ – objašnjavao bi Andre.

I uradio je to. Bio je to početak bezuslovnog zaljubljivanja u fotografiju kao umetnost.

behance.net

Putovanja ga posebno inspirišu u kreiranju svoje umetnosti, pa o njima govori sa posebnom strašću:

– “Putovanje te ostavlja bez reči bezbroj puta, ali te zatim pretvori u pripovedača. Nešto što sam oduvek želeo da radim sa svojim fotografijama jeste da pričam priče. Želim da te inspirišem. Da te motivišem da izađes i stvaraš. Pogledaš ovaj svet. Potrošiš sav svoj novac na mesta na kojima nikada nisi bio do sada. Za mene, to je najbolja stvar na svetu.

Prolazio sam jednom kroz London i izgubio se. Nisam znao tačno gde sam se nalazio, ali u tom trenutku, osetio sam istinsku sreću. Ne mogu čak ni objasniti zašto, ali to je bio pravi trenutak za mene. Shvatite koliko malo znate, na koliko još mesta treba da odete, koliko još treba da naučite.” 

I sama sam bila tamo. Zahvaljujući njegovom radu. U svakom trenutku. Takve fotografije, prepune života, nije bilo moguće a ne osećati. Stajala sam na stenama sveta sa kojih bih vrhovima prstiju mogla da dotaknem nebo. Pozirala u senkama svetlosti nepoznatih soba. Bila devojka na skejtu na ulicama Bruklina. Jedan Route 66 i vetar koji mi je mrsio kosu. Radovala se kao dete svakom nepoznatom trenutku i topila se u slatkoći življenja i sopstvenog postojanja. Inspirisao me je i naterao me da naučim, da nikada ne prestanem da stvaram.

behance.net

“Slike su poput muzike, treba ih osećati i čuvati ih. Oni su moj poziv za slobodom.
Oduvek bih radije bio tamo gde nisam (trenutno). Nemiran. Na izviđaju. Fotografije stvaram sa žudnjom za nečim uzvišenijim. Za nečim udaljenijim. Za onim što nije na dohvat ruke. Fotografijom želim da stvorim nešto sto će ostati. Što će preživeti. Nešto što će neko za 30 godina pronaći na svom potkrovlju. Ne tražim odgovor na pitanja koja nikada nisam pitao – previše me uzbuđuje nepoznato. Zamislite da je okean bio potpuno istražen. Ili Galaksije. To se svodi na kraj. To znači prestati sanjati.
A kada ih uslikam, i pogledam ih, upravo sam na tom mestu, na mestu gde pitanja prestaju da postoje”. – A. Joselin

Izvor: andrejosselin.de